Aleksa Gatarić, mladi Banjalučanin koji je član Cedevita Olimpije, u izuzetno zanimljivom razgovoru za MeridianSportBH je između ostalog govorio o svojim počecima, reprezentativnoj karijeri, susretima sa NBA zvijezdama na NBA kampu, segmentima igre na kojima je posebno individualno radio, a dotakli smo se i juniorske Evrolige, uličnog basketa i ambicija za budućnost.
Naš sagovornik je rođen 2002. godine u Banjaluci, igra na poziciji plejmejkera, a prva stanica u karijeri mu je bio Ruki, klub iz grada na Vrbasu.
“To je bila generacija igrača rođenih 2001. i 2002. godine, a ja sam 2002. godište, uvijek je trebalo da treniram i pokažem više da bih bio iznad drugih, iako smo možda bili tu negdje po kvalitetu. Trenirao me je Dragan Mičić ‘Đera’, on mi je dao dosta prilika da se dokažem kod starijih, a plejmejker mi je uvijek bila glavna pozicija, mada mi nije bio problem ni da igram na dvojci. Trenirali smo na Mejdanu, mijenjali smo nekoliko dvorana, bilo je malo teško jer sam iz Budžaka, što je daleko, a treninzi su bili naveče u 21:30h, tako da se guralo koliko se moglo” – započeo je Gatarić, pa nastavio:
“Sve je krenulo ozbiljnije u nekoj 15. godini, do tada nisam toliko ozbiljno shvatao košarku, ali kada je krenula priča o reprezentaciji, baš sam zagrizao, to je bilo na nekih šest mjeseci od priprema, a radi se o selekciji Bosne i Hercegovine za igrače do 16 godina. Igrali smo završni turnir Lige Republike Srpske u ‘Boriku’, gdje sam protiv Budućnosti prikazao baš dobru partiju, a tu je bio pomoćni trener reprezentacije i tako je došlo do poziva. Prve pripreme smo imali u Jajcu, pokazao sam se kao jedan od potencijalnih lidera te ekipe i odatle je sve krenulo. Iz Banjaluke je sa mnom bio Boris Dragojević iz Borca i obojica smo uspjeli ući u tim, tu su još između ostalih bili Alem Huseinović i Dušan Jovanović, cijela ekipa je bila zaista odlična, iako nam se, gledajući na papiru, nije davalo previše šansi za dobre rezultate”.
Nastavili smo priču o reprezentaciji Bosne i Hercegovine, sa kojom je Aleksa igrao u finalu Evropskog prvenstva B divizije protiv Rusije. Ispričao nam je i zanimljivu anegdotu, te pohvalio kompletnu ekipu.
“Igrali smo B diviziju, u finalu smo se susreli sa Rusijom, a tu su još bili Makedonija, Švajcarska, Ukrajina, Češka itd. Kada smo po fizičkim sposobnostima uporedili našu ekipu sa ostalima, mislili smo da nam tu možda i nije mjesto, međutim u prvoj utakmici protiv Češke smo dominirali od početka do kraja i kada smo vidjeli da možemo, samo smo nastavili dalje do same završnice. Saradnja sa trenerskim timom je bila odlična, to je bio prvi put da sam osjetio pravi odnos između trenera i igrača, te taj sistem pomoćnika, fizioterapeuta i ostalih, nisam to ranije iskusio. Glavni trener je bio Admir Prašović, sa kojim sam ostvario odličan odnos, on ima povjerenja u mene i ja u njega, te smo to samo dodatno gradili do finala” – prisjetio se 19-godišnjak, pa dodao:
“Pred početak Evropskog prvenstva smo odlučili da skupimo pare za mašinice i da se svi ošišamo na ćelavo. Huseinović, jedan od nosioca u toj ekipi, baš i nije bio u tom fazonu, ali Prašović mu je rekao da može da ide kući ako se ne ošiša, pa je to na kraju ipak uradio, mada i ne baš ‘na nulu’. Bilo je još dosta zanimljivih momenata, dosta se treniralo, pa npr. trener tik pred Eurobasket kaže da imamo slobodan dan i idemo na Trebević, često nas je znao tako pozitivno iznenaditi, ali ako bismo nešto uradili pogrešno, sutra u šest ujutro bismo išli na trčanje, dobro je balansirao stvari, što je odlično uticalo na naš odnos. Grizli smo, u posljednjoj utakmici protiv Rusije smo igrali pred punom Sportskom dvoranom ‘Sabit Hadžić’ na Ilidži, da smo to osvojili bilo bi odlično, no i drugo mjesto je sasvim okej, stvarno smo bili vrhunska ekipa”.
Gatarić je 2020. potpisao profesionalni ugovor sa Cedevita Olimpijom, a već dvije godine nastupa za Cedevitu junior, gdje će se zadržati i u predstojećoj sezoni, u kojoj će sarađivati sa Damirom Mulaomerovićem, doskorašnjim trenerom tuzlanske Slobode.
“Bilo je tu još nekih priča, imao sam ponude iz Turske, tražilo me dosta koledža, a Marino Baždarić, koordinator mlađih selekcija u Cedeviti, gledao me u Sarajevu na Evropskom prvenstvu. Njima je nedostajao plejmejker, u mlađim selekcijama nisu imali nikoga na toj poziciji, a ja sam im se svidio i otišao sam tamo na probu, možda tri nedjelje nakon završetka prvenstva. Odradio sam probu i odigrali smo turnir u Sloveniji, gdje je bila Olimpija, tu sam se odlično pokazao i iz toga smo nastavili sve priče oko ugovora. Igrao sam protiv mnogih odličnih mladih hrvatskih košarkaša, npr. sam Zagreb ima klubova koliko i pola Republike Srpske, ili čak više od toga, tako da je to dosta velika konkurencija. Glavni timovi su Cibona, Cedevita, bio je tu i Bosko, u prvoj godini smo igrali jedinstvenu ligu na cijeloj regiji Hrvatske, to je bila sezona 2018/2019, tada sam odigrao i kadetsko, i juniorsko, a i seniorsko prvenstvo” – kazao je Banjalučanin, a onda je uporedio sistem iz Republike Srpske sa onim u Hrvatskoj i detaljnije opisao šta je sve igračima na raspolaganju u njegovom trenutnom klubu:
“Bar prema sistemu u kojem sam ja bio, u Hrvatskoj je sve dosta ozbiljnije nego ovdje. Na raspolaganju cijeli dan imaš dvoranu, možeš ući u nju i šutirati, možeš u teretanu, kod fizija na masažu, na razgovor sa trenerom, a u sklopu svega je tu i kafić, bukvalno je sve tu, kod kuće samo odeš da prespavaš, a da ne pričam o tome koliko ima trenera koji ti se posvete. Ja sam većinom bio kod juniora, pa malo kod kadeta, tako da sam imao dva trenera, ali obojica su prema meni postupili sasvim otvoreno, radili smo na nekim stvarima koje su mi nedostajale i dodatno popravljali neke druge, stvarno sam zadovoljan. Bio sam u kontaktu i sa nekim od starijih, npr. sa Andrijom Stipanovićem, ponekad odradimo neki trening sa njima ako im nedostaju neki igrači. Tada sam još bio kadet, razlika između nas je bila baš velika, kako u kvalitetu, tako i u fizici i tehnici, trebalo je još da se radi na dosta toga. Prošle godine sam potpisao ugovor sa Cedevita Olimpijom, a ranije sam dvije godine proveo u Cedeviti junior. Pošto je Cedevita junior sada ušla u Prvu ligu Hrvatske, mislim da bi bila dobra opcija da se kroz tu priču gradim i sljedeće sezone. Došao je i Damir Mulaomerović, ranije nisam imao priliku da ga upoznam, ali veoma brzo bih trebalo da odem u Zagreb da se vidimo i popričamo. To je čovjek koji zna posao i mislim da ćemo imati odličan odnos i uspješnu saradnju”.
U nastavku, govorili smo o juniorskoj Evroligi, u kojoj je Aleksa 2019. za Cedevitu u četiri utakmice imao prosječan učinak od 12,8 poena, pet skokova i 3,8 asistencija. Nakon ovog događaja, došlo je do saradnje sa Adidasom, koja je i danas aktuelna, a mladi plejmejker je o svemu tome kazao sljedeće:
“Igrali smo juniorsku Evroligu, to mi je bio prvi veliki turnir na kojem sam se pojavio. Imao sam, da tako kažem, sreću zbog toga što je dosta naših starijih igrača 2001. godišta bilo povrijeđeno, pa sam ja bio jedan od lidera tima, iskočio sam i iskoristio priliku koja mi se pružila. Nismo imali baš najbolji učinak, ali bili smo druga najmlađa ekipa, a da nam se neki košarkaši nisu povrijedili, smatram da smo možda mogli dogurati i do finala. To je bilo ogromno iskustvo, dotad nisam igrao ni protiv jednog kluba koji nije sa ovih prostora, a onda sam se odjednom našao naspram Fenerbahčea i još nekih takvih suparnika. Ipak, nije to neka prevelika razlika, nisu oni neki vanzemaljci, tu smo negdje. Nakon Evrolige, Adidas se javio Cedeviti i htjeli su da potpišu ugovor sa mnom, pa smo odradili razgovor i dogovorili smo se. Od njih imam besplatnu opremu i neke povlastice, kao što su pozivi na Adidas kampove i slično. To je vrhunska stvar za mene jer bih trošio dosta novca da nema te saradnje, svakih mjesec dana mijenjam patike, uzimam novu opremu, a i odjeću i obuću nevezano za košarku. Pratio sam i ovosezonsko izdanje kvalifikacionog turnira za juniorsku Evroligu u kome je Mega završila na prvom mjestu, kao igrač mi se posebno svidio Nikola Jović. Ja sam čak bio na probi u Megi, taj momak je takođe bio tu, nije se pretjerano izdvajao, mislim da su ga tek tad doveli, ali ovo što je sada pokazao je stvarno vrhunski, smatram da će daleko dogurati”.
Kao što je već spomenuo, Gatarić je imao ponude i nekih američkih koledža, ali se nije odlučio na taj korak. Otkrio je ko je tačno izrazio želju da ga dovede, te opisao odnos sa svojim menadžerom, Gorjanom Radonjićem.
“Kada su me zvali sa koledža, već sam imao potpisan ugovor sa svojim menadžerom, a i bio sam pred potpisom za Cedevitu, tako da se nisam odlučio na taj korak, iako mi njihovo interesovanje svakako laska. Kontaktirali su me Vašington stejt, Stenford i još neki, super stvar je kada možeš iskombinovati obrazovanje i košarku, a ovo pogotovo nisu mali koledži, međutim odabrao sam drugačiji put i držim se toga.
Moj menadžer je Gorjan Radonjić iz Srbije, sa kojim sam ostvario pravi prijateljski odnos. Zadužen je za francusko tržište, ali živi u Srbiji, on me je takođe vidio na tom Evropskom prvenstvu i odmah je pokazao interesovanje, veoma brzo smo ušli u priču oko klubova, a u međuvremenu smo izgradili sjajan odnos, što je veoma bitno, ne čujemo se samo oko stvari vezanih za košarku, ima tu i drugih dešavanja (smijeh). Ako imam neki problem, pokušavam da ga riješim sam i da ne uvodim njega u to, uvijek je bolje kada se sam izboriš za sebe, nego kada ti neko drugi pomaže. Ipak, ako dođe do situacije kada ti ne možeš baš ništa, onda zoveš njega i on pokušava da sa svoje strane odradi šta može” – objasnio je Banjalučanin.
Još jedan veoma interesantan događaj na kojem je učestvovao glavni akter ove priče je NBA kamp u Letoniji 2019. godine. Prisustvovala su mu mnoga poznata imena, a Aleksa je uz sjećanje na ovaj period naveo i igrača koji mu je bio najteži za čuvanje.
“Kada pričamo o igračima koji su mi bili najteži za čuvanje, izdvojio bih Metjua Strazela, koji sada igra plejmejkera za Asvel, dosta je brz i eksplozivan, a ima i dobar šut. Susreli smo se 2019. na NBA kampu u Letoniji, gdje je bilo odličnih utakmica, tu su bili najbolji igrači iz Evrope, a ja sam jedini koji je bio pozvan iz Bosne i Hercegovine. Kampu su takođe prisustvovala mnoga poznata imena, npr. Rik Karlajl i njegov pomoćnik, pa Džonatan Ajzak, Kristaps Porzingis, Rodion Kuruks, Pablo Priđoni i još dosta njih. Sve sam ih upoznao, a sa Ajzakom sam ostvario posebno dobar odnos. Priđoni mi je objašnjavao nešto u vezi statistike, zašto puštaju šut sa poludistance, a ne trojke ili nešto slično, spominjao je neke decimale, pravio sam se da ga razumijem (smijeh). Dešavali su se probni mečevi, svako od tih ljudi je imao svoj tim, a ja sam bio sa Priđonijem, koji je zaista vrhunski lik” – istakao je Gatarić, a zatim je iznio svoje mišljenje o NBA i Evroligi:
“Vasilije Micić mi je vrh, sjećam ga se iz perioda kada je igrao za Crvenu zvezdu, pa Žalgiris, to nije ni blizu onoga kakav je danas. Čovjek je eksplodirao kada je došao u Efes, Ergin Ataman mu je dao priliku da vodi ekipu, a on je to bukvalno iskoristio i proigrao u 27. godini života. Meni je takođe veoma bitno da dobijem takvu šansu, a mogu da kažem da mi se najveća ukazala u reprezentaciji, tu sam dobio odriješene ruke, čak i nije bilo previše direktne komunikacije između mene i trenera tokom utakmica, pustio me da sam vodim tim i zovem akcije, zahvalan sam mu na tome. Donekle sam tu priliku dobijao i u Cedeviti, naravno da bih ja volio da je to bilo i više, ali ni ovo nije loše. Volim taj neki slobodni stil igre, kao u NBA ligi, kada možeš šutirati bez pritiska, malo mi smeta što oni ne cijene posjed lopte kao u Evroligi i ima dosta utakmica, dok se u Evroligi svaki meč gleda kao finale, tako da mi se sa obje strane neke stvari sviđaju, a neke ne. Što se tiče mog odlaska na draft, zašto da ne, imam još vremena pa ćemo vidjeti”.
Naredna tema razgovora je bila plejmejkerova povreda iz februara ove godine, koja ga je udaljila sa parketa na neko vrijeme. Takođe, prokomentarisali smo i partije seniorske reprezentacije Bosne i Hercegovine, a Aleksa nam je opisao i na kojim segmentima je najviše individualno radio i koje stvari je posebno korigovao.
“To se dogodilo sredinom februara, na treningu sam išao da se odrazim sa jedne noge i ona je samo zakočila, čulo se nešto u koljenu, odradili smo magnetnu rezonancu i vidjelo se da je pukao meniskus. Operisao sam se osmog marta i sa klubom sam se dogovorio da rehabilitaciju obavim kod kuće, jer je trebalo da nekih mjesec i po budem na štakama, a u Zagrebu sam sam. Takođe, ovdje imam jednake, ako ne i bolje uslove za oporavak, tako da oni nisu imali ništa protiv toga i sada sam ovdje još nekih desetak dana. Trebalo bi da se postepeno vratim treninzima, njima oni traju do desetog jula, a ja ću cijeli jul da se vraćam u formu za pripreme, neću odmarati. Ovo mi je bila prva pauza ovog tipa u karijeri, ali iskoristio sam to da se posvetim nekim stvarima van košarke, pa je to ta sreća u nesreći. Iako je udaljenost između Zagreba i Banjaluke samo dva sata, mentalitet ljudi je po meni dosta drugačiji. Kod nas je sve opuštenije i otvorenije, tako da bih se uvijek vratio ovdje kod svojih, ali prilagođavam se sistemu i to je to” – naveo je mladi košarkaš, pa dodao:
“Seniori su u kvalifikacijama za Eurobasket odigrali stvarno odlično, kada bi im se na samom šampionatu ‘Starog kontinenta’ pridružili igrači poput Jusufa Nurkića i Džanana Muse, mislim da bi se moglo uraditi dosta toga. Nakon pretprošle sezone sam bio u kontaktu sa trenerom Vedranom Bosnićem, razgovarali smo oko priprema, ali sam tada odlučio da to preskočim jer sam imao baš dosta utakmica iza sebe i izabrao sam opciju da ta tri ili četiri mjeseca radim individualno. Najviše sam se fokusirao na ispravljanje tehnike i bržu pripremu šuta, cilj mi je da šut za tri poena dotjeram do nekog višeg nivoa, a uporedo radim i na ostalim segmentima. Što se tiče konkretnih vježbi, radio sam sa trenerom Markom Trninićem, rekao sam mu šta želim i odmah smo prešli na posao. Na primjer, imao sam čudnu naviku da preklapam zglob pri izbačaju, pa je koncentracija bila na tome da mi šaka bude pripremljena prilikom šuta, bili su tu sklekovi na prstima, mobilizacija ramena, vježbe istezanja, ispravka lakta, prije svakog treninga sam radio na dosta toga i taj dio sam ispravio”.
Za kraj, vratili smo se u godine kada je Gatarić dosta vremena provodio igrajući ulični basket, razgovarali smo o stanju u bosanskohercegovačkoj i banjalučkoj košarci, a član Cedevita Olimpije je još jednom istakao i svoj plan za budućnost.
“Dok sam bio mlađi, dosta sam igrao basket. Ovojio sam poznati tri na tri turnir koji se održavao ispred Narodnog pozorišta Republike Srpske, igrao sam i sa ekipom na školskim igralištima, uglavnom u Budžaku, međutim kasnije nisam htio previše rizikovati, ali u periodu od svoje desete do 14. godine sam svakako mnogo igrao na ulici. Volio bih da sam to radio još više, ali svakako sam naučio dosta poteza, bilo je tu svega, a imam koš i ispred kuće” – kazao je Aleksa, pa završio:
“Iskreno, slabije gledam Ligu BiH, više sam usmjeren na Hrvatsku, s obzirom na to da sam trenutno tamo, međutim dosta pratim Borac, sviđa mi se, baš sam ih gledao u ‘Boriku’ protiv Sparsa. Što se tiče Lige Hrvatske, izdvojio bih Sonik, oni su iskočili i sviđa mi se njihov kvalitet, a ovi standardni klubovi iz vrha se podrazumijevaju. Mislim da bi košarka u Banjaluci trebala da se bazira isključivo na proizvodnji mladih igrača, mada, kao što sam već spomenuo, mislim da to nije baš na nivou sa kojim sam upoznat u Hrvatskoj. Ipak, smatram da se radom može doći dotle, ali trebaju nam finansije i stručnjaci, sve u svemu, samo ljudi koji su voljni da ulože u sve to, čak bih rekao da se situacija u posljednje vrijeme malo popravlja. Što se tiče mojih ličnih planova, sa Cedevita Olimpijom imam ugovor na pet godina, a sljedeći cilj mi je da se pokažem u Cedeviti junior, pa da me onda pozovu u Ljubljanu, volio bih da dostignem taj nivo ABA lige i Evrokupa”.
Aleksa Gatarić je igrač čije partije tek treba da uveseljavaju sve ljubitelje košarke, predstojeća sezona u Ligi Hrvatske će mu biti prava prilika da demonstrira vještinu i talenat, a u daljoj budućnosti ga definitivno čekaju velike stvari, koje je svojim trudom i zalaganjem svakako zaslužio.
Piše: Nikola Ignjatić
